Ми смо све – и још много више.

Фундина лежи неколико километара сјевероисточно од Подгорице, у земљи Куча, тамо гдје се планине пењу према албанској граници и гдје Цијевна себи пробија пут кроз стијену. Мало село: на попису 2011. овдје је живјело 237 људи – Албанци, Црногорци и Срби, врата до врата.

Име се најчешће изводи из албанског: fund значи „крај“. Вјековима је Фундина била мјесто на рубу – на рубу царстава, племенских области, језика. Тек 1880, послије Берлинског конгреса, село је припало Црној Гори. Па ипак, као и толика гранична мјеста, она није крај, него почетак: мјесто гдје се свјетови додирују.

Тешко да је иједна земља Европе тако мала, а у исто вријеме тако моћна. На једва 14.000 квадратних километара – мање од Шлезвиг-Холштајна – море и високе планине, прашума и кањон леже тако близу једни другима да се ујутру може пливати у Јадрану, а послијеподне стајати у снијегу Дурмитора. Име су јој дале „црне планине“: Црна Гора, Mali i Zi, Montenegro – тамне од шума, стрме, дивље.

На сјеверу се уздиже Дурмитор с Боботовим куком (2.523 м), Црним језером и кањоном Таре – с дубином до 1.300 метара најдубљим кањоном Европе; национални парк је на УНЕСКО-вом списку свјетске баштине. У националном парку Биоградска гора расте једна од посљедњих прашума Европе, а на југу се, на граници с Албанијом, уздижу Проклетије, „проклете планине“. А над свим тим бдије Ловћен, на чијем врху почива пјесник и владар Његош.

Доље чека море: скоро 300 километара јадранске обале са заливима, стијенама и пјешчаним плажама. Бока которска усијеца се попут фјорда дубоко у планине – једна од најљепших природних лука на свијету. Између Подгорице и Албаније лежи Скадарско језеро, највеће језеро Балкана, с ћилимима локвања, рибарским селима и ријетким кудравим пеликанима.

Ни клима не зна за досаду. На обали влада медитеранска клима с више од 240 сунчаних дана годишње, у унутрашњости континентална врућина, а на сјеверу алпска зима. Кад бура суне с планина или југо донесе кишу с мора, вријеме се промијени за неколико сати – а на Орјену изнад Боке которске леже Црквице, једно од најкишовитијих мјеста Европе, свега неколико километара од сунчаних плажа.

Подгорица, главни град, лежи тамо гдје се састају Морача и Рибница. Поред ње лежао је илирско-римски град Доклеја; у средњем вијеку мјесто се звало Рибница, а од 1474. Османлије су овдје градиле тврђаву. У Другом свјетском рату готово потпуно разорена, варош је од 1946. до 1992. носила име Титоград – данас је млада и жива, с око 190.000 становника, и само на скок од Фундине.

Цетиње, које је 1482. основао Иван Црнојевић, вјековима је било главни град Црне Горе: сједиште владика, касније краља, с посланствима из цијеле Европе. Данас поносно носи назив „Стара краљевска пријестоница“ и чува манастире, музеје и Националну библиотеку.

Котор је стар више од 2.000 година: Римљани су га звали Ascrivium, а од 1420. до 1797. припадао је Венецији. Његове градске зидине пењу се више од 4 километра уз брдо, катедрала Светог Трипуна освештана је 1166 – Стари град и Бока су на УНЕСКО-вом списку свјетске баштине. Одмах поред лежи Пераст с острвом Госпа од Шкрпјела, које су, према легенди, поморци камен по камен насули из мора.

Будва спада међу најстарија насеља на Јадрану – према предању основао ју је грчки јунак Кадмо. Стари град у зидинама и град-острво Свети Стефан данас су симболи приморја. Херцег Нови основао је 1382. босански краљ Твртко, а име дугује херцегу – Херцег – Стјепану Вукчићу Косачи; зову га градом степеница и мимоза.

У Бару расте маслина за коју се каже да је старија од 2.000 година – једно од најстаријих стабала Европе. Рушевине Старог Бара причају о Византинцима, Млечанима и Османлијама; од 1878. Бар припада Црној Гори и њена је најважнија лука. На самом југу лежи Улцињ (Ulqin), антички Olcinium, град с албанском већином, некада на злу гласу због својих морепловаца и гусара – према легенди, овдје је у заробљеништву био чак и Сервантес. Данас маме Велика плажа, пјешчана плажа дуга 12 километара, и острво Ада Бојана.

У унутрашњости лежи Никшић, други по величини град у земљи, римска Anderba, који је 1877. ослобођен од Османлија; његово пиво зна свако у Црној Гори. А високо на сјеверу, на око 1.450 метара, лежи Жабљак – највиши град Балкана и капија Дурмитора.

А људи? У Црној Гори живи око 620.000 људи – Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Хрвати и многи други. Спадају међу највише људе на свијету, а њихово гостопримство је легендарно: ко покуца на врата, добије кафу, ракију и мјесто за столом. Не жури се – полако –, увече се шета корзом, пјева се, смије се, свађа се и опет мири. Управо су ови људи кроз више од хиљаду година доказали да се у овим планинама може живјети заједно.

Путовање почиње далеко на истоку. Већина истраживача тражи прадомовину Словена у широким равницама између Висле, Припјата и Дњепра – на тлу данашње Украјине, Бјелорусије и Пољске. Украјине тада још није било: Грци и Римљани звали су ту земљу Сарматија или Скитија; на европским картама од 16. вијека простране земље на истоку касније су називане Тартарија. Одатле су у 5. и 6. вијеку словенска племена кренула на запад и на југ – међу њима и преци Лужичких Срба и Срба.

Око 950. године византијски цар Константин VII Порфирогенит написао је књигу за свог сина: De administrando imperio. У њој приповиједа о „некрштеним Србима, које зову и Бијелима“, што су живјели на сјеверу, с оне стране Угарске – у земљи коју су касније назвали Бијела Србија. Послије смрти њиховог кнеза један од два брата повео је, каже цар, половину народа на југ – цару Хераклију (610–641), који им је дао земљу на Балкану.

Друга половина је остала. Њихове потомке знамо и данас: то су Лужички Срби у Лужици, око Бауцена (Будишина) – усред Њемачке. Сами себе зову Serbja, а балкански Срби Срби: то је исто старо словенско име. Тако пут предака води из данашње Украјине преко Лужице све до Црне Горе – и прича о једном малом селу код Подгорице почиње на Дњепру и на Шпреји.

И сами Лужички Срби рано излазе на свјетло историје: франачка Фредегарова хроника за 631. годину помиње „Dervanus, војводу народа Сурба“, који се придружио словенској држави Сама. Вјековима су Лужички Срби живјели између Сале, Лабе и Нисе; ратови, притисак досељеника, а касније и забране њиховог језика потискивали су их – али они су остали. И данас око 60.000 људи говори горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски, у Бауцену (Budyšin) и Котбусу (Chóśebuz) стоје двојезичне табле с именима мјеста, а Лужички Срби су у Њемачкој признати као национална мањина.

Један народ, два пута: једни су остали на Шпреји и сачували свој језик усред Њемачке, други су отишли преко Дунава све до Јадрана и у планине Црне Горе. То што и једни и други послије скоро 1400 година носе исто име једна је од најљепших загонетки Европе.

А Лужички Срби никада нису живјели сами. Када су у 6. и 7. вијеку стигли на Салу и Лабу, затекли су земљу у којој су прије њих живјела германска племена – и убрзо су Словени и Германи, касније Лужички Срби и Нијемци, живјели врата до врата. Трговали су једни с другима, женили се и удавали међу собом, заједно славили. Најљепши доказ многи њемачки градови и данас носе у свом имену: Лајпциг потиче од лужичкосрпског Lipsk, „мјесто липа“, Дрезден од Drežďany, „људи у лугу“, Кемниц од Kamjenica, „камени поток“ – а и Герлиц, Цитау и Бауцен имају словенске коријене. Ко дијели имена својих градова, тај је вјековима био комшија и пријатељ.

Прадомовина Словена између Висле и Дњепра најраширеније је мишљење у науци. Сеоба „Бијелих Срба“ потиче из једног јединог извора из 10. вијека и сматра се хипотезом; исто име Срба и Лужичких Срба језички је сигурно. „Тартарија“ је име са каснијих карата, не из времена сеобе.

У истој књизи цар приповиједа и о Бијелим Хрватима – Хробатима – који су такође дошли са сјевера и настанили се на Јадрану. Срби и Хрвати: два братска народа истог језика, исте легенде о поријеклу, истог путовања.

Хиљаду година касније Хабзбурговци су од хрватских и српских сељака направили граничаре своје Војне крајине против Османлија. Хрватски коњаници борили су се у Тридесетогодишњем рату све до Француске – њихову везану мараму око врата у Паризу су звали à la croate. Тако је кравата дошла на свијет. И тако је почело и оно што се провлачи кроз цијелу историју: велика царства користила су мале народе једне за друге и једне против других – у Првом свјетском рату Хрвати су у аустроугарској униформи марширали на Србију, а Беч је намјерно подржавао Албанце као противтежу Србији и Црној Гори.

Гдје је лежала Бијела Хрватска? Многи историчари траже је на горњој Висли и у Чешкој – у земљи око данашњег Кракова. Градска легенда додуше као оснивача наводи кнеза Крака, који је, кажу, побиједио змаја с Вавела; али неки истраживачи сматрају сасвим могућим да су у овом крају некада живјели Хробати, прије него што је један дио њих кренуо на југ. Тако би Краков и Загреб, Висла и Јадран били повезани истом сеобом – баш као Бауцен и Подгорица.

И Хрвате и Нијемце веже дуго пријатељство: вјековима су заједно припадали царству Хабзбурга, служили у истим пуковима, градили исте градове – и до данас стотине хиљада Хрвата живи у Њемачкој, као комшије, колеге и пријатељи.

Много прије него што су дошли Словени, овдје су живјели Илири. Многи у њима виде претке Албанаца – то није сасвим разјашњено, али једно је сигурно: људи планина Црне Горе и сјеверне Албаније хиљадама година су мјешавина свих који су икада овдје живјели.

Сами Кучи су најбољи примјер. Први пут поменути 1330. као албанска сточарска заједница, у 17. вијеку говорили су већ углавном словенски – а ипак су остали сродни са сусједним албанским племенима. Једно племе, два језика, двије цркве, један образ. Ко овдје тражи „чисту крв“, тражи узалуд. Може се рећи само: Ми смо све – и још много више.

Илири нису били један једини народ, него многа племена између Јадрана и Дунава – а нека су основала моћна краљевства. Краљица Теута владала је око 230. године прије нове ере из Ризона, данашњег Рисна у Боки которској, и пркосила римској поморској сили. Посљедњи илирски краљ, Генције, столовао је у Скодри, данашњем Скадру, све док га Рим 168. године прије нове ере није поразио. Сасвим близу Фундине лежала је Доклеја, главно мјесто илирског племена Доклеата; њене римске рушевине и данас стоје на рубу Подгорице, а по њој је средњовјековна кнежевина Дукља добила име.

Под данашњим именом Албанци се појављују у 11. вијеку у византијским изворима; већ је антички географ Птолемеј познавао племе „Albanoi“ с градом Albanopolis. Сами себе зову Shqiptarë, а своју земљу Shqipëria – што се често тумачи као „земља орлова“. Да ли су Албанци директни потомци Илира, није коначно разјашњено; сигурно је да су њихови преци од античких времена код куће у овим планинама.

Срби ову земљу нису освојили. Словени су у 6. и 7. вијеку дошли као досељеници – и настанили се поред људи који су овдје већ живјели. Од странаца постали су комшије, од комшија породице. Више од хиљаду година живјели су у миру једни с другима: уз вино, пјесму и коло, уз свадбе преко свих граница, уз гостопримство и честито дјело – док у 19. вијеку политичари нису почели да хушкају људе једне против других.

Велике историјске књиге причају о ратовима. Живот у селима прича нешто друго: о беси, светој ријечи која се држи, и о побратимству између породица и племена, преко граница језика и вјере. Године 1613. Кучи, Васојевићи, Бјелопавлићи и Пипери заклели су се на вјерност против Османлија са албанским племенима Хоти, Кастрати, Клименти и Шкрељи – „савез Брда“.

И данас православни, католици и муслимани заједно носе крст светог Јована Владимира на планину Румију. У Косовском боју 1389. године, према каснијим предањима, уз Србе су стајала и албанска господа. А за Балшиће, који су владали Зетом, и данас се спори да ли су били Срби или Албанци – можда зато што су били и једно и друго.

Није то био рај. Било је завада и крвне освете – али оне су се водиле између братстава, не између народа. Албанац са сусједног брда био је кум, шурак, побратим.

Послије Косовског боја 1389. Османлије су корак по корак напредовале на Балкан. Године 1474. подигли су тврђаву у Подгорици, а 1496. пала је кнежевина Зета. Али у планинама је султанова власт остала танка: племена попут Куча, Хота или Бјелопавлића управљала су се по својим законима, а на Цетињу су владике чувале слободу Црне Горе.

Османско царство није било царство само Турака. Један од његових најмоћнијих великих везира, Мехмед-паша Соколовић, био је Србин из Босне, који је свом завичају даровао чувени мост у Вишеграду; великовезирска породица Ћуприлића (Köprülü) имала је албанске коријене. Срби, Албанци, Грци, Бошњаци и Турци служили су царству – и у градовима живјели врата до врата: црква, џамија и синагога често су стајале у истој улици.

Било је угњетавања, дажбина и крвавих устанака – из њих је на крају израсла слобода Црне Горе, запечаћена 1878. у Берлину. Па ипак, и у тим вјековима јаз је дијелио владаре од потчињених, а не комшије у селу. Турска кафа, ријеч комшија – од турског komşu – и многе пјесме и данас причају колико су се дубоко ти свјетови измијешали.

У љето 1876. османска војска од око 40.000 људи под Махмуд-пашом кренула је на Куче и Медун. Пред њом је стајало око 5.000 бораца: батаљони Куча под војводом Марком Миљановим, људи Илије Пламенца, Мартинића, Братоножића, Цеклина и Љуботиња – и око 200 бораца из Затријепча, католички Албанци, раме уз раме са својим црногорским комшијама.

Један црногорски муслиман открио им је османски план напада. Тако су на Илиндан, 2. августа 1876 (по тадашњем јулијанском календару; по данашњем 14. августа), ударили дан раније. До вечери велика војска је била поражена; Црногорци су оплакивали 279 палих, Османлије вишеструко више. Побједа на Фундини сматра се најсјајнијом у том рату и отворила је пут признању Црне Горе на Берлинском конгресу 1878.

Вриједи прочитати двапут: православни Кучи, католички Албанци и један муслиман као помагач – заједно. То је Фундина.

„Јунаштво је кад себе браниш од другога, а чојство кад другога браниш од себе.“

Приписује се Марку Миљанову

У Фундини генерацијама живи род Перковић – у албанском облику Перкај. Црногорски лексикон презимена биљежи ово братство у Љухарима (Фундина) у Кучима; оба имена означавају исти род. Перковић значи „потомак Перка“, одмила од имена Петар – Петар, стијена. Послије 1880. албанске породице овог краја морале су да приме црногорске облике презимена: од Перкај постало је Перковић.

Над земљом Куча уздиже се тврђава Медун – антички Метеон Илира, вјековима сједиште племена, коју је 1877. ослободио Марко Миљанов. То је тврђава Куча; у његовој сјенци леже братства Фундине.

Исти лексикон биљежи предање да Перковићи потичу од браће Ђура и Крста Мартиновића из Бајица код Цетиња, старе пријестонице. Мартиновићи из Бајица спадали су међу породице које су у старој Црној Гори носиле насљедну почасну титулу сердар – један од племићких рангова Црне Горе, поред војводе и кнеза. У самој породици прича се да су Перковићи потомци старе витешке династије.

Послије побједе над Османлијама породицу је – како она сама прича – владарска кућа даровала земљом. Земља око брда изнад Фундине и данас је у њеним рукама, а сусједна села воде поријекло од потомака једног Перковића.

Петар, стијена – име говори само за себе. По предању, људи ове породице стајали су у љето 1876. код Фундине чврсто као стијена, раме уз раме са својим комшијама, за слободу своје долине.

На западу Европе људе који су се овако борили за своју долину прогласили би витезовима. У црногорским планинама није било витешког проглашења – овдје их једноставно зову јунаци и о њима пјевају уз гусле. И данас се у Црној Гори пјевају пјесме о јунацима Перковићима из давних дана. Титула пролази; пјесма остаје.

Данас је род раштркан далеко по континентима: Перковићи и Перкај живе од Њујорка до Шпаније, у Црној Гори, Албанији, на Косову, у Србији и Хрватској, у Мађарској и Бугарској, у Италији све до њеног југа, у Њемачкој, Енглеској и скандинавским земљама, у Русији и у данашњој Украјини. Гдје год да живе – њихови коријени воде назад у мало село под тврђавом Медун.

Тако су Перковићи стари племићки род образа: њихов ранг не потиче из повеља туђих дворова, него из онога што је у старој Црној Гори једино вриједило – чојство и јунаштво, људскост и храброст, и ријеч која се држи. Српски, албански, илирски? Они су оно што је и ова земља: спој вјекова мирног суживота.

Потврђено: братство Перковић/Перкај у Фундини (лексикон „Презимена у Црној Гори“) и сердарски ранг Мартиновића. Породично предање: поријекло од Мартиновића из Бајица, витешка династија и даровање земље послије 1876; земљишни посјед постоји и данас.

У 19. вијеку на Балкан је стигла нова ријеч: нација. Велике силе – Беч, Санкт Петербург, Цариград, касније Берлин – цртале су границе на картама које ниједан чобан никада није видио. Године 1878. на Берлинском конгресу одлучивало се о селима чија имена дипломате нису умјеле ни да изговоре. Програми попут српског Начертанија (1844) и албанске Призренске лиге (1878) од комшија су правили противнике.

У 20. вијеку игра се поновила – посљедњи пут деведесетих година, када се распадала Југославија. Политичари и националисти преко новина, радија и телевизије намјерно су распиривали страх од комшије, да би освојили власт и земљу. На Косову, у Босни, у Хрватској цијену су платили обични људи – Срби, Албанци, Хрвати, Бошњаци. Ниједан од њих то није желио.

То је најстарији рецепт моћи: Divide et impera – завади па владај. Ко људе окрене једне против других, не мора више сам да влада њима. А историју која је послије ушла у школске књиге написали су – као и увијек – побједници.

И до данас се ништа није промијенило. Свуда у свијету медији су у рукама моћних – и користе се да би се људи и даље усмјеравали и да би се њима манипулисало. Мој савјет: оставите новине, искључите вијести – и оне јавног сервиса – и преиспитајте све, баш све, веома пажљиво.

И моћници овог свијета схватиће једног дана да све то нема смисла. И њима ће бити суђено ако не схвате да им никада неће бити доста. Само љубав – љубав према свим живим бићима – може да испуни црну рупу у њима, која их притиска и због које би једног дана нестали у ништавилу. Љубав је испуњава снагом која живи вјечно – и именом које остаје незаборављено.

Свако дијете, свака жена, сваки човјек у овим планинама носи у себи Србе и Албанце, Илире и Словене, католике, православне и муслимане. Ми смо све – и још много више. Као и сваки човјек на овом свијету.

Ми људи сви желимо само једно: да ујутру устанемо, да проживимо дан са својим најмилијима, да славимо, да будемо весели и срећни – као што смо били као дјеца. Мржња је посијана. Она није наше насљеђе. Мора коначно да јој дође крај.

Фундина значи „крај“. Нека то буде крај мржње – и почетак нечег новог.